Dve premijere u četiri dana, 26-og i 29-og februara, operskoj publici u Beogradu priređeno je neuobičajeno i zadovoljstvo koje se retko dešava.
Naime, kako smo već pisali, Narodno pozorište i ansambl Opere, u koprodukciji sa Operom i teatrom Madlenijanum, izveli su dva puta jednu od prvih opera Đakoma Pučinija, “Manon Lesko”, kojom je ovaj vrsni maestro doneo novi stil i revoluciju u opersko komponovanje.
U istom mesecu kad je Beogradska opera proslavila 100 godina postojanja, na scenu je postavljeno ovo delo posle više od pola veka, koje je tada davno pevala primadona Radmila Bakočević. Nepravedno zapostavljena, u poređenju s drugim Pučinijevim operama, poput “Boema” “Madam Baterflaj” i “Toske”, koje su na stalnom repertoaru NP, Manon, nova zavodnica velegrada, došla je u pravi čas, u godini značajnog jubileja, nadamo se, sa idejom uprave da na istoj sceni dočeka dva veka Opere.
Atmosfera je bila svečana, kako dolikuje jednom ovakvom događaju, uz nekoliko detalja koji su načas zasenili istu, ali ovog puta nećemo govoriti o tome.
U prvoj predstavi u NP, ulogu Manon otpevala je sopran Jasmina Trumbetaš Petrović, ulogu njenog mladog udvarača Renata de Grijea tenor Janko Sinadinović. Njenog brata, oficira Leskoa pevao je bariton Nebojša Babić, a drugog udvarača, bogatog rizničara Žerona bas Dragoljub Bajić. U ulogama Muzičara nastupila je Nataša Rašić, trostruke uloge studenta Edmonda/učitelja plesa/fenjerdžije doneo je Siniša Radin, krčmara/kapetana broda Milan Obradović i narednika straže Mihailo Šljivić.
U drugoj predstavi, 29-оg u Madlenijanumu, naslovnu ulogu je pevala sopran Sanja Kerkez, Žerona/kapetana broda Mihailo Šljivić, krčmara Vuk Radonjić i narednika straže Milan Obradović, dok su ostali protagonisti reprizirali svoje uloge sa prvog nastupa.
Divna Pučinijeva muzika, vrcava, zavodljiva, na momente ključa poput krvi mladih ljubavnika Manon i De Grijea, a onda se utišava u drugom delu opere, posle hapšenja Manon. Naročito posle Intermeca na početku četvrtog čina, tihi vapaj ovog para koji je izgubljen u pustinjama Lujzijane, vodi nas do poslednje arije Manon, “Sama, izgubljena, napuštena”, koju ona poslednjim dahom peva svom dragom i umire mu na rukama.
Dve glavne dame, Jasmina i Sanja savršeno su donele ulogu prelepe Manon. Jasmina je ulogu već pevala ranije, Sanja je sad debitovala. Da li je to imalo neke veze ili ne, ili je možda do starogradske i zemunske publike (ako nam dozvolilite ovakvu podelu), tek, čini se da je Sanjina Manon dobila više aplauza i veći buket cveća na spuštanju zavese.
Sinadinović je bio na visini zadatka, glumački veoma ekspresivan, pevački nešto manje. Babić je bio odličan u svojoj predstavi pohlepnog mladog oficira, iskusni Bajić i mladi bas Šljivić su takođe uspešno otpevali svoje uloge. Mladi solisti Nataša, Radin i Obradović veoma strastveno su doneli svoje partije, nagoveštavajući da smena generacija u Beogradskoj operi dolazi, te da će oni vrlo brzo ostvarivati glavne uloge.
Hor je, već prema tradiciji, bio dobro uvežban u svojim deonicama, sa zanemarljivim disbalansom, a zasluge za to pripisujemo dirigentu Đorđu Stankoviću.
Budući da ova opera na beogradskoj sceni nije igrala više od pola veka, uprave Narodnog pozorišta i Madlenijanuma odlučile su da, uz domaće soliste, za vizuelnu interpretaciju angažuju goste iz Italije. Tako je režija poverena Pjeru Frančesku Maestriniju, kostime je osmislio Luka dal Alpi, a scenu Alfredo Troisi. Dirigovao je Stefano Romani.
Ovaj tim je znalački odradio svoj posao, pokazao veliko poznavanje partiture i života raskalašnog Pariza druge polovine XIX veka. Zato je ukupna ocena ove produkcije jaka 9-ka, jer inovacije poput erotskih scena između Manon i De Grijea strane su domaćoj publici i ona ih nikako ne želi na sceni NP, a ni Madlenijanuma, čini se prema komentarima koji su se šaputali na pauzama između činova.
Naredna, treća predstava na programu je 22. marta u Narodnom pozorištu. Preporučujemo!
Fotografije: © Narodno pozorište, Madlenijanum
