Ekskluzivni intervju Jasmine Trumbetaš Petrović za Muziku Pasionatu
Večeras se očekuje spektakularna premijera Pučinijeve opere “Turandot”, u kojoj će glavnu ulogu okrutne kineske princeze iz naslova debitovati naš proslavljeni sopran Jasmina Trumbetaš Petrović. O tome ona kaže:
Smatram da je reč o najzahtevnijoj operi u celom opusu sopranskog faha, pošto ima samo 20-ak minuta pevanja, ali to što se peva je zaista jako zahtevno.
Za publiku je interesantno da “Turandot” spada u dela gde su horske numere zaista zastupljene. Može se reći da je hor na prvom mestu. Veoma je zahtevno za soprana i tenora poput Baterflaj, sa razlikom što je po obimu uloga Turandot znatno kraća, ali traži vokalnu I tehničku spremnost, jer veoma eksponirana po tesituri. Ja se, naravno, radujem toj ulozi, uložiću sve svoje snage i trud da to uradim kako treba.
Dodala bih još da je reditelj Mario Pavle del Monako divan mlad čovek koji tačno zna šta hoće, ostvario je veoma lepu saradnju sa celim ansamblom.
Jasmina će pevati obe premijere, večeras u Narodnom pozorištu partner će joj biti Rozario La Spina, a za sedam dana u Madlenijanumu pevaće sa Jankom Sinadinovićem.
Kako je počela Vaša karijera?
Od 1993. sam u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu, najpre kao član operskog studija, a od 1996. zvanično postajem solista opere. Kao član operskog studija pevala sam manje uloge kao što je Ćeprano u Rigoletu, zatim Druga dama iz „Čarobne frule“, a kasnije i prve glavne uloge: Pamina iz ,,Čarobne frule’’, Suzana u „Figarovoj ženidbi“ gde sam bila u alternaciji sa Višnjom Pavlović i Gordanom Tomić. Posle su se nizale uloge Mimi u “Boemima”, Tatjana u “Onjeginu”, Madam Baterflaj…
Posle otpevane Leonore u “Trubaduru”, 2001. godine sam postala prvak Opere .
Jedan od značajnih nastupa je Vaša “Aida” u Viminacijumu?
Dirigovao je Ivan Kožuharov iz Bugarske, Radames je bio Frančesko Anile iz Italije, a Jelena Vlahović je pevala Amneris. Ta predstava je bila povodom proslave 700 godina Milanskog edikta. Zanimljivo je da scena specijalno napravljena za ovo izvođenje Aide, sa idejom da se tu posle napravi festival. Ali, izvedeno je samo tad i nikad više.
Letnji operski festival u Beogradu?
Beograd na žalost nema operski festival. Godinama sam već govorila o tome, da treba da se povežemo sa podunavskim zemljama i napravimo festival, jer za to imamo zanimljiva i istorijska zdanja, kao što je na primer Kalemegdan, Topčider. Zatim trgove, obalske prostore pored dve reke, kao što je to napravio Bregenc u Austriji na jezeru. To je prirodna scenografija za operu, ali za to bi morala da postoji inicijativa i podrška grada ili države ili čak oboje.
O ulogama i uzorima, koliko i kako treba pevati?
Đovana Kasola, italijanski sopran je u poznim godinama pevala “Turandot” u Japanu, a pevala je i “Amneris” u Veronskoj areni. Slušala sam je u Skoplju kao Adrijanu Lekuvrer i tada je imala oko 70 godina. Ako čovek ima dobru tehniku i uspe da svoj glas održi u kondiciji i da on zvuči sveže, da nema tremora, zašto ne bi pevao. Domingo i dalje peva, Pavaroti bi takođe pevao da je živ, sve te velike zvezde koje su radile na sebi su opstajale dugo i pevali su bez obzira na godine.
Možda neke uloge nisu primerene poznim godinama, ali zašto bi njima bilo zabranjeno da pevaju. Neko ko ima 60 godina ne može da peva ulogu neke devojčice. Mada je to kontradiktorno, jer na primer, madam Baterflaj po libretu ima 15 godina, ali je potpuno jasno da tu ulogu ne može da peva sopran koji ima 15, 20 godina, ili malo više! Zašto? Zbog perioda adolescencije i mutacije glasa iz dečjeg u zreliji glas odrasle osobe. Mnoge komponente određuju koje uloge neki glas može da peva. Fahovi se određuju po boji glasa i o tome se nekad vodilo računa, pa su pevači imali dug vek trajanja. Isto tako i Manon Lesko ima 18 godina, a mogu da je pevaju dramski i spinto soprano. Po težini Manon je mnogo teža od Turandot. Zastupljena je u sva 4 čina, dok Turandot, iako dosta eksponirana po tesituri, ima drugi čin, ariju i duet i treći čin koji je manje zahtevniji.
Svaki pevač mora da osluškuje sam sebe, da vidi šta može da peva, šta ne može, gde mu je mesto. Nikome ne treba rušiti snove, postoje ljudi koji čuju sebe, bilo to dobro ili ne, oni svojom upornošću i trudom idu napred.
Bili ste direktor Beogradske opere četiri sezone.
Prihvatila sam to mesto iz patriotskih pobuda, kao umetnik i neko ko dolazi iz Kuće poznavala sam kolektiv i znala koji problemi su postojali u operi. Došla sam sa vizijom da ću svojim iskustvom moći da rešim neke probleme, da podignem nivo predstava i ansambla, da se borim za bolje uslove rada.
Kada sam dobila poziv, nisam ga odmah prihvatila, morala sam malo da razmislim, jer sam bila svesna da će, ako prihvatim, moje pevanje biti u senci i da neću imati vremena da mu se posvetim. Pevanje zahteva celog čoveka.
Dok sam bila direktor opere, imala sam samo jednog producenta. Sve ono što se ticalo umetničkog rada, planiranja repertoara, umetničke saradnje sa drugim kućama i centrima kulture, uslova rada, remonta i nabavke instrumenata, kao i drugih nepredviđenih situacija, radila sam posvećeno i odgovorno. Naravno, kao pevač susretala sam se papirologijom po prvi put. Sve sam to morala da učim. No, iako je bilo veoma naporno, uspela sam da uđem u način rada i da spoznam šta je potrebno da bismo nesmetano funkcionisali.
Onda je došla epidemija kovida-19 i trebalo je nositi se i sa tim problemom i osmisliti način rada ansambla u takvim uslovima. Trebalo je uposliti hor, orkestar i soliste, ali pod određenim pravilima distance, broja ljudi itd.
Imajući to u vidu, ponosna sam na svoje rezultate. Za vreme mog mandata direktora, Opera je realizovala 106 naslova, a samo tokom korone je izveden 51 koncert!
Zahvaljujući izuzetnoj saradnji sa orkestrom i horom, pomenuću i to da je prvi put u istoriji opere napravljen Brass ansambl, sastavljen od limenih duvača, timpana i harfe, koji su održali dva koncerta. Kolege iz orkestra su čak napravili aranžmane i za arije, pa su i solisti nastupili sa njima. Samostalno su nastupali i sekcija horni, kao i sekcija čelista. Napravili smo i jedan barokni koncert koji nikada pre nije izveden, sa malim orkestrom, a solisti su bili u kostimima, pevali smo Mocarta… Takođe, sa horom, našim korepetitorima i solistima je izvedeno više koncerata.
Pevali ste “Koncert prijateljstva” sa solistima Azerbejžana u Narodnom muzeju.
Saradnja je uspostavljena sa njihovim kulturnim centrom, sarađivala sam sa Zafirom Ali-zade, direktorom centra, koja je pijanistkinja i sa kojom sam puno koncertirala. Naše poznanstvo i saradnja je počela još kad je ona došla u Srbiju i zaposlila se kao profesor klavira u Muzičkoj školi “Kosta Manojlović”.
Zahvaljujući njoj, mnoge lepe manifestacije se dešavaju ovde kod nas. Svake godine se održavaju svečanosti i koncerti. Nedavno je bio jedan koncert posvećen njihovom velikom pesniku Gandžaviju. Dolazili su i njihovi umetnici u Narodno pozorište, pre nego što sam postala direktor, tada su gostovali jedan njihov dirigent i jedna sopranistkinja na velikom zajedničkom koncertu na kojem sam i ja učestovala.
Na koncertu u Narodnom muzeju je bilo veoma lepo, a zanimljivo je da sam pored pevanja na azerbejdžanskom, dobila priliku i da recitujem azerbejdžansku poeziju, pošto se jedan učesnik razboleo.
Nova zgrada Opere na Trgu, da ili ne?
Gledala sam nedavno emisiju na RTS Klasika, gde su novinari anketirali Beograđane pre 30 godina šta misle o izgradnji nove zgrade opere. Grad Beograd, koji je metropola i bio je glavni grad ex Jugoslavije, zaslužuje da ima zgradu Opere i Baleta. Time bi se smanjio pritisak na Narodno pozorište i bolje bi se funkcionisalo u smislu planiranja repertoara i izvođenja većeg broja operskih predstava.
Da mi imamo zgradu Opere, bilo bi zadovoljstvo raditi u istoj i mogli bismo da napravimo 4-ogišnji plan, poput svih velikih svetskih teatara. Ako ne 4-ogišnji, onda bar godišnji.
Iako je naša Opera, polovinom prošlog veka u vreme ,, Zlatnog doba opere’’ proslavila Narodno pozorište u svetu, mi smo još uvek ,,privremeno’’ u Narodnom pozorištu, kako su nekad govorile naše starije kolege koje su provele svoj radni vek u njemu, jer je ono ustanovljeno i osnovano kao dramsko. Međutim, Narodno pozorište je naša jedina kuća i u njoj je Opera već doživela 100 godina postojanja.
Problem je ta jedna probna sala, jedna scena. Balet ima svoju salu gde vežba, Opera nema, mi delimo i salu i scenu sa Dramom. U potkrovlju gde solisti mogu da vežbaju, postoji samo šest soba koje su male i sa niskim plafonom.
Nama zaista nedostaje prostora. Izgradnjom Opere ili Art centra, taj problem bi se rešio.
Što se tiče mesta nove Opere, naš veliki bas Živan Saramandić je bio pobornik da Opera bude na Trgu. I ja sam tada tako mislila, ali danas u ovim uslovima to uopšte nije bitno. Čak je možda i bolje da bude negde van centra. Na Novom Beogradu, koji je već postao ekskluziva, jer se grad širi i tamo ima mnogo više prostora i za parking, a i za fundus kostima i scenografije. O tome bi odmah trebalo napraviti planove i to bi bilo pravo rešenje. Ovako veliki grad to zaslužuje.
Samo da dodam, imala sam sreću da na početku karijere pevam sa Živanom Elizabetu u “Don Karlosu” i Tatjanu u “Onjeginu”, kao i sa Nikolom Mitićem Ameliju u “Balu pod maskama” i Leonoru u “Trubaduru”.
Zašto ne postoji saradnja sa operskim kućama iz gradova bivše Jugoslavije, dobijate li pozive da gostujete?
Mislim da postoji neka otuđenost među nama.
Imala sam sjajnu saradnju sa Makedonskom operom i baletom iz Skoplja, pevala sam “Moć sudbine” i “Travijatu”, a na njihovim Majskim susretima sam pevala nekoliko koncerata. Dobila sam sjajne kritike kada sam sa maestrom Mladenom Jaguštem gostovala sa “Faustom”. Kritika je rekla da je “Jasmina Trumbetaš kao Margareta u “Faustu” prava svetska zvezda. Treba da nastupate sa njom, da svi vide kakvo blago imate”.
Za tu ulogu ste dobili i nagradu?
Tako je, dobila sam nagradu Narodnog pozorišta za najbolju interpretaciju Margarete.
Takođe sam gostovala u Mariboru, pevala sam “Moć sudbine”, dirigovao je Marko Boemi. Pevala sam i nekoliko koncerata u Mariboru, takođe sam nastupala u Osijeku, kao Toska, Dezdemona.
A Vaši ostali nastupi u inostranstvu?
Bila sam u Rumuniji – Bukureštu, Krajovi, Brašovu, zatim u Bugarskoj, pevala sam tamo Aidu, Tatjanu, Leonoru… Takođe, za nastup kao Aida na festivalu nedaleko od Beča, u Austriji, sam dobila veoma dobru kritiku.
U Italiji sam izvela Betovenovu Devetu simfoniju u Rimu sa orkestrom Filarmonica di Roma, to je bila saradnja sa Muzičkom omladinom.
U Koreji sam pevala “Madam Baterflaj”, sa italijanskom operom Petručeli iz Barija, što mi je bilo veliko zadovoljstvo. Reditelj je bio Danijele Abado, Pinkerton je bio Frančesko Anile, a Šarplesa je pevao Paolo Koni koji je bio velika zvezda Milanske Skale. To je bila sjajna predstava, u sali sa fenomenalnom akustikom i 4000 mesta!
Bilo je tu još mnogo koncerata u Nemačkoj, Grčkoj, Rusiji… Kad prebiram po svojim programima, prosto ne mogu da verujem gde sam sve bila i koliko sam pevala.
Sticaj okolnosti je učinio da sam ostala u Srbiji. Bila sam mlad pevač, početnik, osnovala sam porodicu, deca mala, to su sve stvari koje vas vuku da ostanete ovde. Ali ne smatram da smo mi, koji smo ostali ovde, manje vredni i lošiji kao umetnici, to sam više puta ponovila.
Kod proslave 100-ogišnjice Opere u Srbiji, zamerili su Vam što ste doveli gostujućeg soprana i dirigenta.
Želela da napravim najbolje i da dovedemo Japanku kao gosta, da to bude autentično. Pozvala sam preko menadžera gđu Kikuko Tešima i dirigenta, kojim orkestar nije bio zadovoljan, pa smo pozvali gosta iz Rumunije Adrijana Morara. Neke kolege su zamerile zašto nismo proslavili sa domaćim sopranom, ali nismo imali sa kim! Ja sam jedina Baterflaj u našoj operi, a tada sam bila direktor, spremala sam premijeru Manon Lesko i zaista nisam mogla da pevam i Baterflaj. A uz to, nisam mogla ni da se nosim sa svim problemima koje smo imali tada, oko scenografije i organizacije.
U tom mesecu (februar 2020, prim, autora) imali smo dve premijere „Manon Lesko“, jednu u Narodnom pozorištu, a drugu u Madlenijanumu, zatim Baterflaj i jednu Karmen i onda je došla korona.
Snimanje i prikazivanje predstava na Radio televiziji Srbije?
Ranije smo imali ugovor sa RTS-om, ali taj ugovor iz nekih razloga zadnjih godina nije postojao. Uprava Narodnog pozorišta kao kuća od nacionalnog značaja bi trebalo da nađe rešenje za to. Nadam se da hoće. Kad sam počinjala da pevam, sećam se da smo snimali „Travijatu“ i još neke predstave i to je RTS prenosio uživo. Mora da se obnovi taj ugovor, da se modernizuje marketing. Mi bismo mogli da imamo takvu produkciju, da snimamo predstave, koncerte i pravimo studijske snimke u probnoj sali, ali za sve to mora da postoji tim koji će to da pokrene. To je veliki posao, a mi nemamo ljudstvo koje bi to radilo.
Projekat “Džepne opere”?
To je umetničko udruženje koje sam osnovala sa nekim mojim kolegama, sa ciljem da edukujemo publiku i tako vršimo decentralizaciju operske umetnosti, da operu približimo ljudima u manjim sredinama. Mnogi ne mogu da dođu na predstavu u Beograd, jer bi morali da prespavaju u Beogradu, ako nemaju prevoz, s obzirom da su predstave uveče. Zato treba uvesti matine predstave nedeljom prepodne.
Takođe, moram da napomenem, da je naše udruženje prvo koje je sa mladim pevačima izvelo operu “Seviljski berberin” u fabrici obuće u Apatinu. Direktorka te fabrike nas je pozvala da za svoje radnike, njih 350, izvedemo predstavu u hali gde se pravi obuća, to je bilo nesvakidašnje. Napravili smo scenu od stvari raspoloživih u toj hali i to je zaista bilo predivno.
S druge strane, gostovanja našeg operskog ansambla po Srbiji su takođe jako važna za decentralizaciju umetnosti. Operom “Koštana” smo otvorili renovirano pozorište u Vranju, to je bio veliki događaj. Čitav državni vrh na čelu sa predsednikom su bili na toj predstavi. Sa “Aidom” smo gostovali u Čačku, jer su građani rekli da žele operu. Iako je scena mala, uspeli smo da se smestimo i da sa uspehom izvedemo ovu veliku operu. Bilo je prepuno gledalište. Tu smo izveli i “Labudovo jezero”. Zatim, u Požarevcu je išao “Uranak”, a nedavno i “Travijata”.
Šta biste još istakli u vezi sa svojim radom na mestu direktora Opere, šta je Vaš najveći uspeh?
Dala sam zaista svoj maksimum. Radila sam posvećeno i odgovorno. Kao da ste znali šta da me pitate, imam ovde izveštaj o svom radu koji je dobio Upravni odbor Narodnog pozorišta nakon mog odlaska, kao i Ministarstvo kulture. Već sam rekla da je za vreme mog mandata, imajući u vidu i pandemiju:
“Izvedeno 106 predstava, 51 koncert, 4 premijere – “Koštana”, “Na uranku”, “Orfej i Euridika”, “Manon Lesko”, a u pripremi je ostao Don Kihot. Izašla je knjiga “100 godina opere” Vlade Jovanovića, ali umesto na 850, samo na 250 strana zbog manjka finansijskih sredstava. Pomenula sam gostovanja po Srbiji. Zaposlili smo nekoliko pevača u horu, orkestru i jednog solistu, koji je bio honorarni saradnik čitavu deceniju. ”
Ovo hoću da Vam pročitam: “Otišla sam sa mesta direktora Opere pošteno, dostojanstveno i ponosna na svoje rezultate i uspehe koje sam svojom velikom kreativnošću, odgovornošću i posvećenošću napravila tokom tri godine, a naročito u doba velike pošasti pandemije korona virusa. Kada su mnogi veliki teatri u svetu bili zatvoreni, naš ansambl Opere je radio. Požrtvovano i bez predrasuda, nisam se libila nikakvih poslova, a sve u cilju dobre i održive radne atmosfere. Tokom dana u kancelariji, na sceni, u fundusu, a uveče dežurna na svim predstavama ostajala sam u pozorištu i po 12 sati… Mogla bi čitava knjiga da se napiše o raznim događajima sa kojima sam se susretala, a koje sam stoički podnela zahvaljujući svom obrazovanju, vaspitanju, kulturi i ličnom dostojanstvu.
Da podsetim, u svojoj pevačkoj karijeri koja je započeta 1993. godine, a nastavila se stalnim angažmanom u Operi Narodnog pozorišta od 1996. pa sve do sada, ostvarila sam skoro ceo opus operskog repertoara sopranskog faha, postala prvak opere 2001. godine i bila nagrađivana za mnoge uloge i rezultate kao izuzetan umetnik lepog voluminoznog glasa, kako su navodili kritičari u zemlji i inostranstvu. Pevanje je moj život i prihvatajući mesto direktora Opere bila sam svesna da će moja pevačka karijera biti u zatišju, ali da će zato moj trud i ideje, realizacija i istrajavanje u tome ići u korist opšteg uspeha i dobrobiti naše Opere. Ponosna sam na svoje rezultate i na sve one kolege koji su mi verovali i koji su zajedno sa mnom svojim angažovanjem doprineli tom uspehu. Zasigurno će period mog mandata biti duboko urezan u mom pamćenju, kako zbog borbe sa pandemijom, tako i zbog odolevanja drugim demonima. Ipak, energija umetnosti i ljubav prema njoj, natkriljuju svako zlo”.
Kao moja neostvarena želja ostaje da se rad Opere vrati u zlatno doba kakvo smo imali 60-ih i 70-ih godina prošlog veka.
Jasmina Trumbetaš Petrović je rođena u Beogradu. Studirala je slavistiku na Filološkom fakultetu i uporedo učila solo pevanje, najpre u klasi profesora Predraga Androvića, a kasnije kod prof. Radmile Bakočević, kod koje je i magistrirala na Fakultetu muzičke umetnosti. Još tokom studija bila je nagrađivana kao najbolji student na odseku za solo pevanje i dobijala brojne nagrade.
Udata je, majka dva sina.
