Amarili Nica, italijanski sopran, ekskluzivno za Muziku Pasionatu:
NEMA NIČEG MOĆNIJEG OD LJUBAVI
Odakle potiče Vaše ime, Amarili, kako ste ga dobili?
Moje ime je grčkog porekla, Amarili je bila nimfa mudrosti o kojoj je pisao Vergilije u svojim „Bukolikama“. Mojoj majci se svidelo to ime, ona mi ga je dala. Takođe, mnogi italijanski muzičari su tokom XVIII veka komponovali arije posvećene Amarili.
Da li verujete da je to što ste imali slavnog pretka poput Medeje Mej Finger (koja je bila muza Čajkovskog) odredilo da se i Vi bavite muzikom, kao pevač i pijanista?
Kada sam bila mala, moji roditelji su provodili mnogo vremena radeći, pa sam ja tako često bila u kući svoje bake. Ona je podučavala zaista mnogo pijanista i pevača, tako da sam i ja bila uključena u muziku veoma rano.
Počela sam da sviram klavir sa 6 godina, ali sam želela da pevam. I onda, kada sam napunila 14, počela sam da pevam sa svojom bakom, koja je bila Medejina rođaka. Ona mi je mnogo govorila o Medeji, čija priča me je veoma dotakla.
Debitovali ste posle pobede na takmičenju “Matija Batistini”. Prva uloga Vam je bila Ćo-Ćo san, iz Pučinijeve opere “Madam Baterflaj”, što je jedna od najlepših uloga sopranskog faha u operskoj literaturi. Sećate li se toga?
Debitovala sam u 21-oj godini. Bila sam veoma uzbuđena s tim u vezi, ali i veoma zabrinuta, nisam mogla da spavam, da jedem. Zbog tog velikog uzbuđenja dobila sam visoku temperaturu. Sećam se svega iz te noći, zahvalnosti publike i gromkog aplauza. Bilo je neverovatno!
Vaša međunarodna karijera je započela 2001. godine. Kako?
To je bilo u Atini, u Grčkoj. Opera Veronske arene (Arena di Verona) je bila na turneji sa “Aidom” i nekoliko dana pred premijeru, Danijela Desi je otkazala.
Moj menadžer je bio u kontaktu sa upravom pozorišta, i pitao me da li želim da dođem u Atinu i da pevam Aidu. Ali, ja nikada nisam pevala Aidu. Još uvek sam bila na studijama i trebalo je tri meseca kasnije da pevam ulogu na festivalu Sferisterio u Mačerati. Menadžer mi je rekao da slažem i da kažem da sam ja upravo pevala tu ulogu. I ja sam to i uradila!
Bila sam veoma nervozna. Ali, bio je to veliki uspeh, i taj moment je bio veoma važan za dalji tok moje karijere.
Bili ste solista berlinske Nemačke opere tokom nekoliko sezona. Kakve su Vam uspomene iz tog perioda? Smatrate li da je nemački pristup operskoj režiji možda previše “moderan” i potpuno drugačiji od tradicionalnog?
Gostovala sam u mnogim nemačkim operskim kućama, u Berlinu, Drezdenu, Lajpcigu, Hamburgu. Volim da sarađujem sa Teatrom Režije (nem. Theaterregie, prim. autora) zbog toga što volim da glumim i moja saradnja sa nemačkim režiserima je veoma značajna i plodna. Radila sam “Magbeta” sa Konvičnjim (Peter, režiser iz Lajpciga, prim. autora), “Nabuka” sa Hilsdorfom (Ditrih, režiser iz Darmštata, prim. autora), “Tosku” sa Himelmanom (Filip, režiser iz Hamburga, prim. autora). Volim da radim i sa Andreom Bret, ona je zaista divna. (Andrea Bret je režiser iz Ridena na Forgenzeu, sadašnji upravnik Bečkog Kraljevskog, tj. Burgteatra, prim. autora)
Za mene je veliki izazov kada se opera izmesti iz epohe i promeni tradicionalan način na koji se pristupa obradi operskih likova.
Gostovali ste i u “Madam Baterflaj” u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu 2004, kada je dirigovao maestro Nikša Bareza, sadašnji direktor opere HNK.
Nikša Bareza je divan dirigent. Sa njim sad radila još i “Baterflaj” u Napulju i “Tritiko” u Berlinu. On je veoma osećajan čovek, i pravo je zadovoljstvo “svirati muziku” sa njim. Mislim da je hrvatska publika veoma slična italijanskoj, srdačna je i uključena u dešavanja na sceni.
Među Vašim nedavnim gostovanjima je i nastup na novogodišnjem koncertu “Zvezde italijanskih operskih scena”, održan u “Sava centru” 2015. godine, kojim je dirigovao maestro Bojan Suđić. Kako pamtite taj nastup?
Maestro Bojan je veliki muzičar, pravi ekspert i veoma pažljiv prema pevačima. Bilo je zaista prelepo biti zajedno sa njim na sceni. Orkestar Radio televizije Srbije je bio odličan, a publika divna i nije štedela aplauze. Zaista jedan lep doživljaj.
To je bila Vaša prva poseta Beogradu? Da li ste imali vremena da razgledate grad?
U tom periodu sam pevala “Magbeta” u Drezdenu. Provela sam samo dva dana u Beogradu, tako da sam potpuno bila skoncentrisana na probe i sam koncert. Ali, nadam se da će biti prilike da ponovo dođem i upoznam se bolje sa vašim gradom.
Dobili ste brojne nagrade. Mislite li da su one važne umetnicima?
Da, veoma su važne, jer je to potvrda da je naš posao cenjen od strane publike i kritičara. I mi, umetnici, moramo da znamo da li taj posao radimo dobro.
Velika je čast dobiti nagradu. To znači da ono što mi “gradimo” dopire do drugih ljudi.
Umetniku je obično teško da odgovori na ovo pitanje, ali – da li imate omiljenu ulogu?
Uživam u svakoj ulozi koju radim u datom trenutku, ali naravno da postoje uloge koje mogu da izdvojim. Volim da glumim likove koji u sebi imaju mnogo strasti. U Verdijevim operama, to su Aida, Lejdi Magbet, Odabela (“Atila”), Abigaila (“Nabuko”), Lukrecija Kontarini (“Dva Foskarija”).
Kod Pučinija sve. Ako moram da biram između Mocarta i “Verizma”, više volim da igram uloge ovog drugog pravca, kao što su Adrijana Lekuvrer, Madalena de Koanji u “Andrei Šenijeu”, Neda u “Pajacima”…
Da li smatrate da je uloga Ćo-Ćo san “VAŠA” uloga? Sudeći po snimcima na jutjubu, ovu ste ulogu pevali više nego druge, i primetno je kako na sceni oslikavate tragičan život mlade gejše, sa velikom strašću i uz mnogo emocija.
Ne znam da li sam više pevala Aidu ili Baterflaj. Možda bi trebalo to da izračunam (smeh).
Sigurno je da uživam dok pevam ulogu Ćo-Ćo san, a uostalom, svaki lik iz Pučinijevih opera zahteva prava osećanja i iskrene emocije. Nije dovoljno da samo dobro pevate. Morate da budete zaista ubedljivi i ako na kraju publika ne zaplače, onda niste dobro uradili posao.
Kako doživljavate nastupe na festivalu u Veroni?
Za mene je velika čast da nastupam na toj sceni svakog leta. Prvi put sam tamo pevala 2005. godine i svake godine nakon toga bila sam deo tog neverovatnog spektakla. Pored Marije Kjare, ja sam jedini solista koji je na toj sceni nastupao 13 godina za redom. Ukoliko budem tamo i ove sezone, to će biti rekord!
Na internetu, ima mnogo Vaših slika u veoma provokativnim i seksi pozama. Koji je razlog za to? Smatrate li da danas, opera kao umetnost, mora da bude provokativna i seksi, kako bi se “umilila” i privukla nove poštovaoce?
Ne mislim da moramo da budemo seksi. To sam se ja samo igrala svojim telom. Kao veoma mlada, bila sam model, a kada ste model, onda je normalno da nosite prelepu odeću i snimate divne fotografije.
Kada sam van scene, ja sam u farmerkama i patikama. Majka sam dva sina, i zaista volim da živim povučeno, sa svojom porodicom, van haosa koji nosi sa sobom život jedne javne ličnosti.
Pevali ste ulogu Liu (Pučini: “Turandot”). Kritika je rekla da ste izrazili “ljubav kao pravu moć”. Da li se slažete sa tim, ima li na svetu ičeg moćnijeg od ljubavi?
Nema ničeg moćnijeg od ljubavi. To je najveća snaga koju posedujemo i koja nam je potrebna, da ljubav dajemo i ljubav primamo.
S tim u vezi, da li želite da pevate i ulogu Turandot?
Da, normalno je da se vaš glas menja kako starite i sigurno ću pevati i tu ulogu u budućnosti.
Da li postoje i druge uloge koje priželjkujete u budućnosti?
Želim da pevam Fedoru, La Vali i Jovanku Orleanku. I nadam se da ću ponovo pevati Adrianu Lekuvrer, koju sam pevala samo jednom, pre mnogo, mnogo godina.
Da li imate omiljenu operu?
Volim više od jedne opere, ali najviše cenim srdačnu i divnu publiku.
Čime se zabavljate kada niste na sceni, imate li neki hobi?
Volim da čitam, da šetam u prirodi, idem u bioskop, na košarkaške utakmice, na hipodrom. Moj stariji sin je šampion u jahanju, volim da ga gledam dok jaše i izvodi skokove sa konjem.
Na kraju, da li se osećate posebno, možda ponosno, budući da ste Italijanka, a imajući u vidu da su sve najlepše opere napisane i pevaju se na Vašem maternjem jeziku?
Da, naravno da sam veoma ponosna što delim domovinu sa najvećim svetskim muzičarima! Ponosna sam i zbog toga što živim u jednoj od najlepših zemalja na svetu – u Italiji se nalaze predivna mora, magične planine, spektakularna jezera, “slatka” mala brda, prirodne lepote, banje, a i hrana je neverovatno ukusna!
Da, veoma sam ponosna što sam Italijanka!
Amarili Nica je rođena u Milanu. Kao veoma mala devojčica pokazala je veliki talenat i sklonost ka muzici, što i ne čudi, budući da potiče iz muzičke porodice. Njen izražajan vokal i nežna prefinjena tehnika pevanja, uz značajan glumački izraz, doprineli su tome da ona iznese na scenu širok operski repertoar sopranskog faha. Taj očaravajući glas i gotovo nestvarna božanska lepota, ili nimfovska, ako želite, jer je po jednoj nimfi dobila i ime – učinili su Amarili jednom od najpriznatijih operskih zvezda svoje generacije, koja je nastupala u gotovo svim najprestižnijim pozorištima i operskim festivalima širom sveta.
U svom repertoaru je već otpevala gotovo sve Verdijeve i Pučinijeve heroine: Aidu, Odabelu, Violetu, Abigailu, Dezdemonu, Leonoru (“Trubadur”), Lejdi Magbet, Tosku, Ćo-Ćo san, Liu, Mimi, Sestru Anđeliku, Bizeovu Mikaelu (“Karmen”), Leonkavalovu Nedu (“Pajaci”), Čileinu Adrijanu Lekuvrer, Đordanovu Madalenu de Koanji (“Andrea Šenije”), Leharovu Anu iz “Vesele udovice”, i brojne druge uloge.
Bila je veoma uspešna kao model. Onda je modnu pistu zamenila pozorišnim daskama. Primadona. Udata je i majka dva sina.
