Hui H’ (originalno: 和慧, rođena u Ankangu), kineski je operski liriko-spinto sopran. Studirala je solo pevanje na Konzervatorijumu u Sjijanu kod profesora Raoa Jujana.Diplomirala je 1994, a debitovala sledeće godine u Šangaju kao mecosopran Dorabela u Mocartovoj “Tako čine sve”.
Ubrzo je prešla u sopranski repertoar i otpevala naslovnu ulogu u Verdijevoj Aidi na svečanom događaju Velikog pozorišta u Šangaju 1998. godine, kao prva Kineskinja koja je ikada nastupila kao Aida.Hui H’ se probila na međunarodnu scenu 2000. godine kada je bila jedan od pobednika pevačkog takmičenja Operalija (osnovao ga je poznati tenor Placido Domingo), održanog te godine u Los Anđelesu. Početkom naredne godine, H’ i Domingo održali su koncert u Šangaju, a kasnije te godine otpevala je ulogu Aide u Los Anđeleskoj operi i Liu u Pučinijevoj “Turandot” u Vašingtonskoj operi.
Njen proboj u Evropi došao je kada je debitovala uloge Ćo-Ćo-San u Pučinijevoj “Madam Buterflaj” i Toske. Do tada je njen talenat bio široko prepoznat i Hui H’ je počela da nastupa u operskim kućama najpre u Italiji i Francuskoj, a potom i širom Evrope. Priredila je neverovatne nastupe u nekim od najpoznatijih svetskih operskih kuća, poput Bečke državne opere, Milanske Skale, Kraljevske opere (Kovent garden) u Londonu, Met opere u Njujorku i na brojnih festivalima.Živi u Veroni, Italija.
Pre nekoliko dana ste imali poslednji od 10 za redom nastupa u Pučinijevoj operi “Madam Baterflaj” kojom ste se posle dve sezone ponovo vratili na scenu Met opera. Koliko ste uzbuđeni zbog toga?
Zaista sam srećna jer se činilo da publika veoma ceni naše nastupe i svake večeri nas dočekuje stojećim ovacijama. Biti Baterflaj na toj legendarnoj sceni na kojoj su svi značajni soprani pevali istu ulogu (Liča Albaniz, Doroti Kirsten, Viktorija de los Anđeles, Antoneta Stela, Renata Skoto, između ostalih) svaki put je neopisivo osećanje. Takođe sam srećna što sam mogla ovaj prekrasan uspeh da podelim sa mojim divnim kolegama i maestrom Pjerom Đorđom Morandijem, sa svim veličanstvenim umetnicima iz orkestra i hora, kao i sa tehničarima koji svake večeri oživljavaju ovu neverovatnu produkciju Entonija Mingele.
U Metu ste pevali ulogu Ćo-Ćo-San ranije u još dve sezone u istoj produkciji. Postoje li razlike iz tog vremena i sada, kada ste se već upoznali sa scenom i publikom?
Debitovala sam Ćo-Ćo-San u Metu 2014. godine, a pevala sam ulogu i 2017. Stvarno sam duboko ganuta ovim prekrasnim pozorištem i ovom zadivljujućom publikom. Mislim da ovde možete udahnuti drugačiji entuzijazam, strastvenu ljubav prema umetnosti i operi. Primila sam u tom razdoblju puno divnih poruka od ljubitelja opere iz Njujorka i iz celog sveta i bila sam zaista dirnuta: moja misija je da prenesem publici sve emocije lika i kad se to dogodi, ja sam najsretnija osoba na svetu.
Devetog novembra, šesta predstava, bila je uživo emitovana u MetHD-u (prenos visoke rezolucije) širom sveta i to je bilo Vaše prvo pojavljivanje u MetHD-u. Da li ste se osećali drugačije znajući da milioni ljudi gledaju u svojim lokalnim bioskopima?
To je bio poseban nastup, moj prvi Met HD prenos… Trudila sam se da dam sve od sebe i kad se nastup završio, pročitala sam sve komentare na svojim društvenim mrežama i privatne poruke tako pune ljubavi… Želim ovom prilikom da zahvalim svim ljudima na njihovoj pažnji i podršci.
Nedavno ste spomenuli da Vam se dopada ova produkcija Baterflaj, jer ima neke nove pristupe i inovacije koji opisuju njenu tragičnu sudbinu. Možete li da navedete neke od njih?
Volim ovu produkciju Baterflaj Entonija Mingele, mislim da je to jedna od najlepših „Baterflaj“ koje sam radila, zajedno sa produkcijom Damjana Mičeleta u Torinu i Franka Zafirelija u Veroni. To je tradicionalna produkcija jer nosimo prelepe japanske nošnje, ali sa ogromnom dramatičnom snagom. Postoje trenuci koji imaju emotivnu dubinu koju ne mogu da opišem: duet iz Prvog čina sa kineskih lampionima ili početak Drugog čina kada Buterflaj ponudi crvenu ružu Pinkertonu, a on zatim nestaje… To je veoma dirljivo.
Jedna od tih novina je i “Dečak”, prema reditelju, drvena lutka koja “glumi” sina Baterflaj. I kritičari i publika su se složili da ste mu iskazali ogromnu ljubav i pažnju,
kao da je Vaš sin. Koliko Vam je bilo teško da izrazite sva ta osećanja lutki?
Lutka koja glumi “Bol”, sina Baterflaj, pripada elementima Kabukija (tradicionalno japanskog pozorište) ili tačnije, Jōrurija i Bunrakua, koje je Mingela uneo u ovu produkciju. Možda je u početku bilo teško izraziti sva moja osećanja lutki, ali pronašla sam način da se uključim u taj odnos s njom i na kraju se to činilo kao stvarno i istinito. Mislim da je Mingela imala genijalnu ideju kad je poželeo ovu drvenu lutku u predstavi, jer ona uzdiže samoću Ćo-Ćo-San. Baterflaj je poput monologa glavnog junaka sa samim sobom, a čitava opera govori o njenim kontroverznim emocijama, njenoj veri i bolu… Ona je zaista zvezda predstave.
Doživeli ste stojeće ovacije svih ovih 10 noći, definitivno ste osvojili auditorijum u Njujorku. Da li ćete se opet vratiti kao Baterflaj na scenu Met opere?
Nadam se da ću se uskoro vratiti, ali ne samo kao Buterflaj: volela bih da pevam i druge uloge iz svog repertoara ili neke od mojih novih uloga, poput Adrijane (Lekuvrer), Turandot ili Mimì…
MetOpera: Madam Baterflaj, (C) Ričard Termine
Već ste promenili kontinent, vratili ste se u svoju domovinu Kinu, u Šangaj, gde ćete pevati „Turandot“. Negujete li posebne emocije kada nastupate u svojoj zemlji?
Srećna sam svaki put kada se vratim u domovinu, kao i zbog toga što ću ponovo pevati Turandot u Šangaju, ulogu u kojoj sam debitovala prošlog leta u Gradskom pozorištu u Bolonji. Uživam kad sam ovde u Šangaju, jer sam u Velikom pozorištu imala svoj operski debi kao Aida 1998. godine. Ovi nastupi će biti 13. i 15. decembra i već se radujem pevanju za kinesku publiku.
Ovde mogu da provodim vreme sa svojim voljenim roditeljima i da viđam prijatelje koje nisam videla dugo vremena. Takođe sam uzbuđena što ću nakon Turandot održati koncerte u šest kineskih gradova, Vuhanu, Čengduu, Sijanu, Šenženu, Pekingu i Tjencinu.
Da li se osećate više ponosni kad pevate ulogu okrutne kineske princeze u Kini? Jednom ste rekli da ste dugi niz godina odbijali ulogu Turandot jer niste želeli da rizikujete da Vas sva pozorišta pozivaju samo zbog te uloge.
Da, odbila sam ovu ulogu oko 25 puta, takođe i nekim važnim svetskim operskim kućama, jer budući da sam Kineskinja, rizik da me poistovete sa tim likom je zaista bio velik. Ali sada osećam da sam tehnički i lično sazrela da pevam Turandot. Ja oslikavam princezu svojim glasom i njegovim bojama, pokušavam da prikažem lik koji je snažan, ali istovremeno i veoma nežan. Želim da prikažem sve nijanse koje je Pučini prikazao u svojim notama.
Kao što često kažem u intervjuima, moj glas ima dar da se prilagodi različitim stilovima… Samo pratim muziku i svoju intuiciju. Vrlo je važno znati da biste prišli Turandot, morate dobiti potpunu kontrolu nad svojim glasom s tehničkog aspekta. Za to moram da se zahvalim svojim divnim pijanistima, Alesandru Viteliju i Kristini Orsolato, koji rade sa mnom kako bih svaki put bila sve bolja i bolja.
Turandot
Već ste studirali muziku na Konzervatorijumu kada ste se zaljubili u operu nakon što ste prvi put slušali Pučinijeve „Boeme“.
Uvek sam volela da pevam. Sećam se da sam kao dete išla da pevam u prirodi blizu svoje kuće… Prilikom proslave u mojoj školi otpevala sam jednu malu narodnu pesmu, kad je moj učitelj matematike primetio moj glas i odveo me kod svog komšije koji je bio profesor pevanja. On me je pripremio za upis na Konzervatorijum u Sijanu (moj grad) i tako sam počela da studiram muziku. Tada sam jednom prilikom slušala snimak Pučinijevih “Boema” (mislim da je pevala Mirela Freni) i potpuno sam se zaljubila u operu i odlučila sam da želim da budem operska pevačica. Moja sudbina su bile italijanska opera i Italija, u kojoj sada živim. Osećam se kao polu-Italijanka i polu-Kineskinja.
Međutim, iako ste prvi dodir imali sa operom „Boemi“, ulogu Mimì ste debitovali tek jula ove godine, na Pučinijevom festivalu u Tore del Lago. Nije li neobično da ste najpre otpevali dramatičnije uloge, poput Toske, Ćo-Ćo-San-a i Turandot?
Moj debi kao Mimì došao je zaista neočekivano, ali kad su je ponudili, odmah sam rekla „da“ jer je to bila jedna od mojih uloga iz snova i osećala sam se tužno jer mi pozorišta nisu ranije nudila tu ulogu. Mimì je tako posebno stvorenje, ona je vrlo osetljiva, živi svaki trenutak s poezijom, ali istovremeno je snažna i bori se protiv svoje bolesti svom snagom.
Debitovala sam tu ulogu samo mesec dana nakon mog prvog nastupa kao Turandot u Bolonji, ali ako imate pravu tehniku i zreli umetnički senzibilitet, možete to da uradite. Srećna sam što sam je tek tada debitovala, jer joj mogu pružiti sve svoje iskustvo koje sam stekla igrajući druge Pučinijeve heroine. Bilo je veoma posebno pevati ovu ulogu na Pučinijevom festivalu u Tore del Lago, pored njegove kuće… Skoro da sam osetila njegovu prisutnost, njegov pogled iznad nas dok smo pevali njegovu večnu muziku.
Imate vrlo širok sopranski spektar, uz većinu Pučinijevih junakinja oduzimate dah publici kao Aida i Leonora u Verdijevom “Trubaduru”, a pevali ste pomalo Vagnera i Mozarta. Postoji li uloga koju biste želeli da pevate u budućnosti, još neka heroina koja biste želeli da „postanete“?
Ima mnogo uloga koje bih volela da pevam: Elizabeta u „Don Karlu“ (njena velika arija je deo mog programa na kineskoj koncertnoj turneji), Norma, sestra Andželika i druge. Od Vagnera sam pevala samo Izoldu Libstod na koncertima, ali bih želela da pevam još neke nemačke uloge, poput Elze u „Loengrinu“… Pevala sam Arijadnu iz Štrausove „Arijadne iz Naksosa“ u Atini pre više godina sa velikim uspehom. Volela bih da je ponovo pevam i da dodam još neke druge Štrausove uloge.
Imate zadivljujući rekord u Veronskoj areni, proslavili ste 15. godinu zaredom kako nastupate na ovoj pozornici. Da li ste ponosni zbog toga?
Proslavila sam prošle godine ovaj važan jubilej. Postavila sam rekord kao prva pevačica koja je pevala na toj ogromnoj pozornici 15 godina non-stop i to u najvećim delima italijanskog repertoara.
Aida
Debitovala sam u Areni 2005. godine kao Liù u Turandot i od te godine sam tamo pevala svako leto, posebno Aidu, bez prekida od 2006. do 2019. godine.
Ovu posebnu godišnjicu proslavila sam sa tri posebne predstave, dve kao Toska i jedna kao Aida, sa svojim divnim kolegama: Fabiom Sartorijem, Ambrođom Maestrijem, Vitorijem Grigolom, Judit Kutasi i Karlom Ventreom, koji će biti moj Kalaf u Šangaju. Želim da pomenem i specijalnu produkciju Toske 29. avgusta, kada smo proslavili i 500-i nastup zadivljujućeg maestra Danijela Orena u Areni.
Živite u Veroni, smatrate li da je Veronska arena Vaš “matični brod”?
Verona je moj drugi dom, tamo imam puno prijatelja koji su za mene kao porodica. Volim ovaj grad, njegove ljude, lepotu arhitekture, stil života. Veronska arena je za mene posebna pozornica, jer su me pozivali svake godine i stvorila se veza između mene i publike ovog čarobnog mesta. Svaki put kada stojim na toj sceni izuzetno sam srećna i prepuna emocija, jer je pevanje u ovom rimskom amfiteatru, u ovoj legendarnoj operskoj pozornici, uvek izazov i zadovoljstvo.
Takođe pevam i u Filharmoniji, gde sam debitovala kao Adrijana Lekuvrer, ulogu koja me je prošlog leta odvela i na Festival u Salzburgu gde sam u poslednjem času nastupila kao zamena.
Odrasli ste u Kini, sada ste u Italiji, ali takođe putujete po celom svetu. Kako uravnotežavate te dve različite kulture, azijsku i evropsku, istočnu i zapadnu?
Kao što sam rekla ranije, ja sam polu-Kineskinja i polu-Italijanka… Kina i Italija su obe delovi mog srca i moje duše.
Smatraju Vas za strastvenog stilista, volite da nosite lepe kostime i haljine na pozornici, čak ste dizajnirali i neke svoje haljine. Ali, kakvu odeću nosite u privatnom životu?
Volim elegantne haljine, ali ne i previše ekscentrične… Mislim da moram biti diva ili primadona samo na sceni… U normalnom životu imam svoj stil koji je pristojan, ali prefinjen.
Veronska arena : Toska
Postoji li neka druga vrsta muzike pored opere i klasike koju volite da slušate?
Pa ne, nemam toliko slobodnog vremena, tako da moram biti skoncentrisana na muziku koju pevam u tom trenutku.
Rekli ste da ste dobro kuvate i da hranu pripremate za svoje prijatelje. Dakle, pravite li picu ili prolećne rolnice? 😀
Volim da slobodno vreme provodim sa prijateljima i da kuvam za njih… Umem dobro da spremam neke tradicionalne kineske recepte, poput raviola.
Kako provodite svoje slobodno vreme, kad niste na pozornici?
Volim da šetam, idem u bioskop, provodim vreme sa prijateljima. Moja druga strast je slikarstvo i na kraju karijere možda ću organizovati samostalnu izložbu… Nikad se ne zna…
Kad biste mogli da promenite život samo jedne od operskih diva, ko bi to bio? Koja junakinja i kakvo bi bilo finale/kraj te opere?
Kad bih mogla da biram, ne bih želela da te žene izvršavaju samoubistva… Kao što ponekad kažem u intervjuima, toliko sam puta umrla na sceni da je svaki nastup poput generalne probe moje sopstvene smrti! (smeh).
