Sinoć je na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum svečanim gala koncertom pod nazivom Svetlosti pozornice obeležen Dan ovog pozorišta. Naime, ova prva privatna operska kuća kod nas, jedinstvena po svom konceptu i programu, osnovana je na inicijativu i veliko angažovanje ktitora i mecene umetnosti, gđe Madlene Janković Cepter 25. decembra 1997. Kasnije je za Dan pozorišta izabran 26. januar, pa je rođendanski koncert prvobitno bio zakazan za 30. januar, ali je zbog epidemioloških uslova „kasnio“ nekoliko dana.
Neobična ideja i reklo bi se, dosad neviđeno rediteljsko rešenje, delo je Roberta Boškovića i scenariste Igora Vajdliha, uz izuzetno zalaganje Andreje Rackova, koji je kao Umetnički direktor Opere i baleta Madlenianuma izabrao vrhunski program. Dakle, iako je reditelj sedeo u prvom redu i budnim okom pratio šta se sve dešava pod svetlima pozornice, publici je koncert „serviran“ kao generalna proba koncerta, na kojoj se reditelj nije ni pojavio! Evo kako je to izgledalo…
Najpre je generalna proba (u daljem tekstu, umesto toga u sebi čitajte koncert!) kasnila, kao što je to i običaj sa svakom probom, pa i generalnom… Onda su na scenu ušli tenori Dušan Svilar i Dimitrije Cincar Kostić, krenuli da se „dovikuju“ sa kolegama iz Tehnike, Rasvete, sa inspicijentom, u ovom slučaju gđom Vesnom Ćurčić Petrović. Zatim su soprani Branislava Podrumac i Mina Gligorić na scenu dogurale stalke sa 20+ haljina, jer kako jedna operska diva da izabere samo jednu haljinu… „Haljine“ koje su doneli momci su kod Dušana bile svečane crne cipele u kesi sa logoom Madlenianuma, a Dimitrije je doneo samo leptir-mašnu, koja mu je zgodno „stala u džep košulje“…
Onda je, konačno, pijanista Milivoje Veljić nonšalantno ušetao na scenu u pratnji čak četiri mlade dame i šeretski, sa osmehom od uveta do uva, upitao: „Jel sve u redu, ne kasnimo, zar ne?“ Pomenute mlade dame članice su kvarteta „Habanera“ i takođe su svojim umećem uveličale ovu svečanu generalnu probu. Jedna od njih, Nina Birač, nosila je violinu i šlep haljine od koje bi se normalno napravilo čak 5 haljina! Drugu violinu je svirala Šerin Radeski, violu Marta Petrović, a violončelo Jasmina Mima Vrbanić, kao gostujući član kvarteta. Verujem da bi devojke smatrale potrebnim da navedem da je njihove divne haljine kreirala Marija Šabić.
Onda nam je Dimitrije otkrio „tajnu“ da je to proba na koju reditelj nije došao, čime je počeo program, tj. generalna proba (podsetimo, ovde u sebi čitate koncert). Ovim je otkrivena neobična ideja reditelja Boškovića da zapravo otkrije publici šta se to dešava na sceni dok se priprema predstava ili koncert, ono što publika nikada nema priliku da vidi. Kao novinar koji je lično prisustvovao nekolicini proba, dodaću da je reditelj mudro otkrio samo „deo priče iza zavese“, jer ima tu još ponečega, momenata kad reditelj „viče“ na glumce/pevače, pa vraća orkestar i pevače kada pogreše, pa zaustavi sve i kaže „Pauza 10, ništa ovo ne valja…“
Na sinoćnjem koncertu je sve valjalo, od prve izgovorene reči, od prvog otpevanog stiha, pa sve do kraja, kada je publika posle bisa umesto da krene kući želela još…
Bošković i Rackov su odabrali neke od najlepših arija i dueta koje naša publika dobro poznaje i voli, ali su „šlag na torti“ ipak bile numere iz opereta i mjuzikla po kojima je repertoar Madlenianuma jedinstven u Srbiji i čime se direkcija pozorišta naročito ponosi.
Krenimo redom.
Najpre je Branislava otpevala čuvenu Loretinu ariju O, moj dragi oče iz Pučinijeve opere „Đani Skiki“, (O, mio babbino caro), a nakon toga, Mina je „prošetala“ scenom, igrajući tzv. „Mizetin valcer“ i pevajući ariju „Kad šetam ja“ (Quando me’n vo’) iz Pučinijevih „Boema“.
Dušan je potom, podsećajući na stil velikog Lučana Pavarotija, otpevao šaljivu napolitansku pesmu Luiđija Dence, koja se kod nas prevodi kao Gore-dole (Funiculi funicula) i govori o vožnji zaljubljenog para žičarom. Pevajući jednu od najlepših pesama o ljubavi, Habaneru koju peva Karmen iz istoimene Bizeove opere, Branislava je pokazala da njen glas doseže i do mecosopranskog faha. Nakon toga, Mina nam je dočarala oduševljenost Margarete iz Gunoove opere „Faust“, pevajući ariju O nakitu (Air des bijoux), koji joj na nagovor Mefista poklanja sam Faust. Ali je pre te arije uspela da „pecne“ Branislavu kako njenoj Karmen nedostaje deo tog nakita, koji joj nije dat u garderobi.
To „peckanje“ je bilo najava sledećeg „okršaja“ koji je najavio Dimitrije, a onda mudro otišao sa scene i ostavio svoje koleginice, dve mačke, da se u komičnom Duetu mačaka Đoakinija Rosinija (Duetto buffo di due gatti) mjaukanjem nadglašavaju, što je na kraju dovelo do „grebanja i čupanja“. Jasno vam je da je publika bila oduševljena.
Zatim je usledio deo programa posvećen mjuziklu i opereti, žanrovima koje sa posebnom pažnjom neguju ovde u Madlenianumu i na koje su posebno ponosni.
Najpre smo čuli duet Hane i Danila iz operete „Vesela udovica“ Franca Lehara, Tihe usne (Lippen Schweigen), koji su otpevali Branislava i Dušan, a potom je Branislava otpevala Vilinsku ariju (Vilja Lied). Ova opereta je u Madlenianumu premijerno izvedena prošle godine, povodom 150-ogodišnjice Leharovog rođenja.
Onda je nekim čudom, program neočekivano „presečen“ temom kultnog filma „Kum“ Frensisa Forda Kopole. Čuvenu pesmu Govori tiše (Parla piu piano) koju je komponovao Nino Rota svojim moćnim glasom je otpevao Dušan Svilar i nema tih reči koje bi opisale reakciju publike! Jednostavno ste morali da se nađete u gledalištu da to osetite. Za „nevidljivog reditelja“ ostaje pitanje, otkud ta pesma baš tu, tako iznenadno. Pitaćemo, prvom prilikom.
U nastavku, čuli smo dve arije iz mjuzikla „Rebeka“ Silvestera Levaja. Ovo delo je od posebnog značaja za pozorište, jer ga je gđa Madlena Cepter poklonila kući koju je osnovala za 15-i jubilej, pa je mjuzikl premijerno bio izveden decembra 2012. godine, čak mesec dana ranije nego što je bio prikazan na čuvenom njujorškom Brodveju! Najpre je pesmu „Vreme u boci“ otpevala Branislava, a zatim u duetu sa Dimitrijem i „Prošla je noć“.
Zatim je usledio mali muzički intermeco, u kome je pijanista Veljić posle kraće „rasprave“ sa Dimitrijem napustio scenu, prepuštajući je mladim damama iz kvarteta „Habanera“ koje su odsvirale nekoliko numera koje su timske pesme popularnih filmova.
Još jedan od bisera u riznici Madlenianuma su „Jadnici“, popularni Le Miz, prema originalu čuvenog romana Viktora Igoa, „Les Miserables“. Ovaj mjuzikl je premijerno izveden oktobra 2007, zatim je obnovljen 2014. i već 13 godina je apsolutni hit! Solisti su u duetu otpevali pesme koje su inače solo numere, što je bila još jedna osobenost ovog koncerta: Vrati ga kući (Bring him home), Sama (On my own) i Sanjala sam san (I dreamed a dream).
Posle omaža jednom od najlepših bisera klasične francuske literature, Dimitrije Cincar Kostić je „odzviždao“, odnosno otpevao čuveni šlager „Ko nekad (malo posle) u osam“ kompozitora Darka Kraljića, koji je proslavio Đorđa Marjanovića i inspirisao Savu Mrmaka da snimi film „Zvižduk u osam“. Zatim su svi solisti otpevali Pod sjajem zvezda ove noći Pregrada Ivanovića, što je bila svojevrsna kulminacija programa, kada su gotovo svi, i pevači na sceni i celokupna uprava koja je navijala i molila se da se koncert održi, uprkos brojnim teškoćama, a i publika bili na ivici suza, jer su ih preplavila osećanja sreće i sete u isti mah!
Publika je bila veoma zadovoljna, mladim solistima je upućen gromki aplauz koji ih je pozvao na bis, da otpevaju još pesmu ili dve. Oni su za kraj ostavili nešto najlepše, vatrene i strastvene pesme o ciganskoj ljubavi i slobodi, pesme iz mjuzikla „Cigani lete u nebo“, čiju muziku je po tekstu Maksima Gorkog komponovao Ežen Doga. Ovakav bis, kako su naveli iz Madlenianuma, nije svojstven njihovoj kući i u pitanju je bio još jedan presedan, koji je imao za cilj da razglali srca publike. I, ako dozvolite da primetimo, sasvim su uspeli u toj svojoj nameri!
Branislava, Mina, Dušan i Dimitrije su pevali, publika je pucketala prstima i tapšala:
Ja sve znam, to je bila ljubav, to je sreća bila i moram da je dam za jedan, samo jedan san…
Cigani vole pesme, a pesme nisu jednostavne, cigani vole pesme, a pesme su smele… Oj mama, mama, mama, voli Cigana Jana…
Kada krene sutra novi dan, doći ću ti malo tad u san, srce gori, jer te voli, malo peva, malo boli, Op, op, op…
Generalna proba je uspela, sa režiserom ili bez njega. Ocena, čista desetka. Kad je PREMIJERA???
Iako je dovoljno već rečeno, još samo reč, dve… Cigani su odleteli u nebo, a publika je odšetala u začuđujuće toplu februarsku noć, sa osmesima na licu i jedinstvenim stavom: ovakav program zaslužuje da se nađe na redovnom repertoaru Madlenianuma. Eto ideje za Upravu i mladog direktora Andreju Rackova, mada sam siguran da su to i sami shvatili.
Najljubaznije se zahvaljujem gđi Tatijani Rapp, PR-u Madlenianuma na ukazanom poverenju.
