Rođena je u Tuzli, gde je i započela svoje muzičko obrazovanje, već sa sedam godina. Počela je da svira harmoniku, jer je bila odveć mala da uči solo pevanje. Muzičko obrazovanje je nastavila na Akademiji muzičkih umetnosti u Sarajevu, zatim u Beogradu, gde je diplomirala u klasi Biserke Cvejić 1989. godine. Postdiplomske studije je završila kod Radmile Bakočević.

Debitovala je već kao student prve godine Akademije, ulogom Mizete u “Boemima” u Sarajevskoj operi. Nastupala je kao Mimi (“Boemi”), Đilda (“Rigoleto”), Mikaela (“Karmen”), Rozina (“Seviljski berberin”), Leonora (“Trubadur”), Abigaila(“Nabuko”), publika je obožava kao Violetu u “Travijati” i Odabelu (“Atila”).

Održala je dva solo koncerta, priprema treći za proleće sledeće godine, 23. aprila u Sava centru.

Nedavno je pevala ulogu etiopske robinje Aide, u istoimenoj Verdijevoj operi, u kojoj u jednoj ariji svojoj rivalki, faraonovoj ćerki, peva “tu sei felice, tu sei possente”. Upravo ove reči savršeno opisuju nju,

Sanju Kerkez, primadonu Beogradske opere:

SREĆNA I MOĆNA

Opera je oduvek bila sastavni deo mene. Ja sam htela odmah da upišem solo pevanje, ali sam bila mnogo mala, imala sam sedam godina, pa su mi rekli da ne može i da moram prvo da naučim neki instrument. Izabrala sam harmoniku (iako nikada nisam nijedno kolo odsvirala), samo sam klasičnu muziku svirala. I, verujte mi, nisam uzela harmoniku od ‘87. godine kad sam završila srednju školu. Ne znam dal bih sad znala da odsviram bilo šta.

Prva uloga?

Odmah po završenoj Akademiji sam želela da me neko čuje u operi. Otišla sam u Narodno pozorište na svoju ruku, bez odobrenja profesora. Pokucala sam na vrata tadašnjeg direktora Konstantina Vinavera. Tad se radio Mocartov “Direktor pozorišta”. Rekla sam mu da je to za mlade pevače i da bih ja da učestvujem u toj predstavi, i da li bi mogao da me čuje. On me je pitao da li imam note sa sobom, imao je klavir u kancelariji i rekao mi da uđem. Otpevala sam, a on je ćutao. Mislila sam u sebi, tek sam završila Akademiju, što moram odmah da položim audiciju. A onda je on otvorio vrata i rekao sekretarici: “Gospođice Ljiljana, molim Vas pišite (to je bio petak) od ponedeljka probe gospođici Kerkez”.

Tako sam dobila prvu ulogu. Posle su me uzeli za “Slepog miša”, gde sam izbila u prvi plan, a operski svet me prepoznao kao talenta. Publika me gromoglasno pozdravila aplauzima i to je bilo neko moje lansiranje. Posle su došli “Seviljski berberin”, “Lučija od Lamermura”, Đilda… Zatim, “Travijata”, pre dve godine Aida, Abigaila i Odabela…

Jedan od mentora Vam je bila Olivera Miljaković?

Deset godina smo divno sarađivali. To je žena koja je u vokalnom smislu za mene puno uradila. Kroz život uvek morate imati nekoga čije uši će vam biti dragocene. Ali te “uši” se vremenom naviknu na vas i potrebno ih je promeniti. Ljudi se naviknu na vas, na vaše mane. Jer, profesori se prevazilaze. I ja sam profesor, i nema ništa važnije za profesora od toga da ga njegov đak prevaziđe.

Na početku ove sezone ste postigli veliki uspeh, pevali ste Violetu u “Travijati” zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta. Kako se to desilo?

Nemam pojma (smeh). Meni je samo zazvonio telefon, javila mi se asistentkinja maestra Bareze (Nikša Bareza, direktor Opere HNK, prim. autora) i rekla je da znaju da ja imam „Travijatu“ kao ulogu i da bi maestro Bareza voleo da me čuje. Pričala sam sa njim, on je rekao da je čuo moj snimak, da oni rade „Travijatu“ i da bi želeo da sarađujemo. Naravno, takva prilika sa takvim maestrom se ne propušta, jer to je jedan titan umetnički, sa tolikim svetskim renomeom. On je jedna živa enciklopedija, najveći živi dirigent na ovim prostorima Balkana i Evrope. Radio je u najvećim teatrima, i radi sa izuzetnom snagom, kakvu bi svaki mladi čovek mogao poželeti. Divan je za saradnju. Ima jednu vrstu strogoće koja je dobra, prosto vas tera na samodisciplinu. Prosto, glas je takav instrument, gde čovek brzo zaluta, u smislu da počne da biva, možda je gruba reč, autističan na sceni. Opera je timski rad, mora da svi zajedno funkcionišemo veoma dobro, i upravo je dirigent taj stožer koji mora da vodi čitavu predstavu. On ima to liderstvo u sebi, takav je čovek, i autoritet mu daje to ogromno znanje, repertoar i ogromno iskustvo.

To je za mene bila velika čast, divna saradnja sa svim kolegama, svi su me predivno prihvatili. Osećam se dobrodošlo, i sad treba da pevam već petu predstavu. Stvarno uživam.

Znači mi iskustvo i sa rediteljem sa kojim sam radila, to je Janoš Kica, dramski reditelj. Čovek izuzetne analitičnosti kad se tiče obrade psiholoških likova i odnosa. Napraviti danas modernu inscenaciju je jako opasna i teška stvar, u smislu da ti odnosi moraju biti opravdani. Jer, da biste premestili iz originala, iz epohe operu morate imati veliku inovativnost, a Janoš to zbilja ima. Sve što je rekao, on je argumentovao, ubedio vas je na koji način da pristupite svakoj rečenici, da to pronađete u sebi, kako da zračite na sceni. Izuzetno je snažan reditelj. To se meni više sviđa. Drama se više bazira na razradi unutrašnjih odnosa. Pevači su bazirani na zvuk i glas, jer je muzika naša inspiracija. Ipak, kad napravite taj stepenik više, shvatite da je opera pevačka drama, da morate da budete jednako dobar glumac. Time je teže što mi moramo da pevamo, mi smo vremenski ograničeni. Ne možemo da pravimo nikakve pauze, tim je naš posao teži. Ne važi više ono “jao, ima divan glas, neka stane i peva”, ta su vremena davno prošla. Danas je režiserski lobi dosta jak i oni upravo selektuju pevače za produkcije. Ipak, moramo biti u skladu sa vremenom u kome živimo.

Vaš izbor – klasično ili novo “čitanje”, kad govorimo o operskoj režiji.

Pronašla bih neku sredinu. Lepo je pogledati tradicionalnu predstavu, ali to je već sve toliko puta viđeno, bez obzira što je ta muzika vanserijska, vanvremenska… Danas je tehnološki sve otišlo u drugom pravcu, traži se i vizuelno. Tako da se moramo prilagoditi načinu razmišljanja današnjih mladih ljudi, koji će ulaziti u operu, a dužni smo i da ih edukujemo. Moramo im napraviti zanimljive priče koje se dešavaju na sceni, zato sam za inovacije u tim operskim režijama, ali treba biti umeren.

Pored toga, može scenografija biti u milionskom iznosu, mogu kostimi biti najlepši na svetu, najvećih modnih kreatora, ali je sve uzalud ako nema ko to da ispeva na pravi način. Pevači su najvažnija stvar u operi. Kast je nešto što će operu napraviti fenomenalnom. Ljudsko oko se zasiti scenografijom i kostimima za najviše pet minuta, ali ostaje taj zvuk i harizma umetnika sa scene koji će vas držati i da ima i pidžamu na sceni!

Kako je u našoj operi?

U Beogradu sve kaska za svetom. Mi imamo neverovatno talentovane ljude, sa takvim glasovima. Meni je jako žao što svi ti mladi ljudi “trbuhom za kruhom” moraju otići odavde. Svi se oni prvo jave u Narodno pozorište, Operski studio, audicije, sa željom da ostanu tu. Ali nema mesta za njih.

Takođe, pogrešna je selekcija, ne postoje audicije za odabir umetnika. Sigurna sam da smo mi jedina operska kuća na ovoj planeti koja nema audiciju kao jedinu validnu selekciju za angažman. Za mene je to skandalozno. Moja generacija je dužna da iza sebe ostavi mlađe umetnike koji će doći i nastaviti tradiciju.

Vaše mišljenje o novoj zgradi opere?

Svakako da bih volela da imamo bolje uslove za rad i da imamo više predstava. Ali, KO bi pevao? Mi sada imamo dve operske predstave sedmično, kad bismo imali odvojenu zgradu, morali bismo da imamo minimum četiri, pet predstava. Ko bi pevao? Mi nemamo taj kadar. Jer, pravljena je loša selekcija. Mi smo došli u situaciju da nam je vokalni kadar kastriran! To je jedna pretužna situacija. Od gomile pretalentovanih mladih ljudi, koji tako samo kruže oko Narodnog pozorišta i nemaju šanse da se pojave na toj sceni.

Nije to samo zato što nema para, jer za neke stvari ima para. Ti mladi ljudi bi na početku želeli samo da uđu… Za druge stvari idu pare, dolaze neki gosti, dešavaju se produkcije. To nije planiranje na duže staze.

Meni je jako žao, jer ja Beogradsku operu obožavam. Za mene su te daske i ta scena svetinja. Tu je pevalo toliko velikih umetnika. Zahvalna sam toj instituciji jer mi je dala mogućnost da razvijem svoj talenat, jer operski umetnik ne može da se razvija ako ne peva. Zahvalna sam toj kući, volim je, i zato me ovo sadašnje stanje i boli i nervira. Jer, to nije nerešiv problem. To je problem koji se rešava u roku od sedam dana. Samo za sve te odluke morate imati odrešene ruke, od strane viših instanci. Treba sve vratiti u svoje fioke. To je kao nepospremljen orman, ne može da vam stoji košulja na patosu, samo je stavite na ofinger.

Kako su reagovali u upravi Narodnog pozorišta kad ste im predložili da napravite solo koncert?

Prvo pitanje je bilo: “Misliš da ćeš ti to moći?” Rekla sam, “pa dobro, ako i ne mogu, pa šta?” Svašta. Mislila sam, pustite me, pa sad ako ne umem, ne umem… To je bio jedan predivan koncert. Oko 15-ak arija i četiri uvertire. Solistički koncerti su jedna ozbiljna stvar, morate imati kondiciju, unutrašnju snagu… Nema tu šta, glas, ti, publika – i to je to… I bilo je jako lepo.

Pevali ste na koncertu u Skoplju kojim su operski pevači odali počast Tošetu Proeskom.

Toše je bio takođe završio solo pevanje. On je iza sebe ostavio ogroman trag, bio je umetnik izuzetnog kvaliteta. Ne znam da li se na ovim prostorima ikad pojavio takav glas, posle njega nikad niko. Otišli smo tamo da pevamo, to je bio predivan koncert, veoma dirljiv.

Takođe, neobičan spoj sa pop pevačem Goranom Naumovskim na Skopskom festivalu prošle godine, koji je njihov izbor za pesmu Evrovizije.

Tu pesmu je napisala Andrijana Janevska, violinistkinja koja svira u operskom orkestru, ali je i pop pevačica i kompozitor, kantautor, za jednu njihovu opersku pevačicu i Gorana. Ta pevačica je iz nekih razloga otkazala, pa su pozvali mene, jer ja 20 godina gostujem u Skoplju. Meni je to jako interesantno, taj miks je za mene takav izazov, to mi se sviđa.

Vaš suprug je Ivan (Ivica) Tomašev, bas, takođe operski pevač. Nastupate zajedno i sa njim, čak ima i međusobnih “ubijanja” na sceni.

Daaa… (smeh)

Ne bih mogla da zamislim da imam muža iz druge profesije. On ima toliko razumevanja za mene. Bila sam skoro toliko odsutna, neki ljudi to ne bi razumeli. Imamo poverenja jedno u drugo, gledamo u istom pravcu, interesuju nas iste stvari. Mislim da je to ljubav. Ona prava ljubav, za dugo godina, sagledavanje situacija na sličan način i prijateljstvo za čitav život.

Kad god mi je teško, kad ne znam šta bih od sebe, znam da ću od Ivana uvek dobiti naiskreniji savet. Sve najintimnije mogu da podelim sa njim i znam da me on neće osuditi. Razumeće sve moje slabosti, i to je jako važno i ono što je svakom čoveku potrebno.

Da li pratite rad drugih kolega?

Da. Poštujem svoje kolege, i svoju konkurenciju, jer me ona “tera” da budem još bolja i tako i moj kvalitet raste. Divno je raditi sa uspešnim ljudima, kvalitetnim umetnicima.

Beogradska opera je 2013. izvela “Aidu” u Viminacijumu, jedini put na otvorenom. Zašto mi nemamo operski letnji festival?

Bila sam na generalnoj probi, ali nisam bila na predstavi. Gostovala sam tada u Skoplju, na njihovim Majskim svečanostima, pevala sam Odabelu u “Atili”. To je prelepa zamisao, ali – zašto samo jedna predstava. Mi imamo toliko lokacija, koje su interesantne za takve predstave, operske festivale, po čitavoj Srbiji. Mi smo zemlja bogata istorijom. Mogli bismo ovde da napravimo čudo! Toliko ljudi, stranaca dolazi ovde tokom leta, i za njih je opera interesantna. Opera je kultna umetnost, koja je svuda u svetu institucija od državnog značaja. A mi se ovde preko leta odmaramo od “jako naporne sezone”, od ne znam koliko predstava godišnje. To je prosto nedopustivo. Samo mi gubimo, jer sami sebe eliminišemo iz operskog sveta. Naša operska umetnost treba da se uzdigne na jedan dostojanstven nivo.

Po kojoj ulozi Vas prepoznaju?

Mene svi vezuju za “Travijatu”, ranije za “Lučiju od Lamermura”, naročito u ovoj poslednjoj produkciji iz 2011. godine. “Travijata” je definitivno nešto u čemu se ja dobro osećam, ali svaka uloga koju radim, ja sam tada u njoj, ne razmišljam o tome da li bi mi nešto drugo više odgovaralo. Svaka uloga je za mene važna.

Šta priželjkujete?

Norma je uloga koju ću ja pevati definitivno. Naučila sam je, i čekam priliku da ostvarim taj san.

Kada se osvrnete…

Dobila sam da pevam već posle šest meseci Akademije. Bilo je tu svega, i nekih padova, sve iz neznanja. Poenta je ne trošiti kapital, ako glas smatramo kapitalom, treba trošiti kamatu, on treba da se očuva. Svi veliki pevači pevaju veoma dugo.

Boriš se sve vreme sam sa sobom. Suočavaš se sa svim svojim manama i vrlinama. Biti na sceni, to je rendgen, sve se vidi, nema nikakve šanse da bilo šta sakriješ. Treba i hrabrosti za to, da sve svoje pokažeš na tacni.

Van scene?

Kad nisam na sceni, ja sam najobičnija žena. Živim jednostavan život, normalan, kao sve druge žene. Smatram da sam umetnik samo dok se ne spusti zavesa. Bilo bi jako smešno da nastavim sa tim i posle, ušla bih u sukob sa čitavom okolinom, kako mi se čini.. Ima takvih slučajeva, a to je pogrešno. To samo otežava i komplikuje život, a život postoji i mimo scene. Moramo da sakupimo bogatstvo mimo scene, da bismo ga dali na sceni. Ne može se biti u inkubatoru, pa samo živeti na sceni, a da život prođe mimo tebe.

Živim život punim plućima.

Da li ste ostvarili snove?

Zovem se Sanja. To vam sve govori: stalno sanjam!!!