Sva lica NJega, k. g.

Opera u 5 činova, 13 slika

Uloge:
Figaro, seviljski berberin       |       Eskamiljo, toreador
Papageno, lovac na ptice       |       Enriko, plemić
Rodrigo, markiz od Poze       |       Rigoleto, dvorska luda
Libreto napisao i orkestrom diriguje:  Ivica Milivojević

UVERTIRA

Klub Narodnog pozorišta u Beogradu, IV sprat. Veliki bife, nekoliko separea, stolovi i stolice, stone lampe. Nameštaj malo pohaban, ali i dalje ima svoju otmenost sada već pretprošlog veka. Dva starija gospodina igraju šah. Dušan Plazinić, tenor, svojoj koleginici peva: „O, sunce moje“. Balerine se vraćaju sa probe. Svi se odmaraju, osim kelnera, koji, čini se, vredno radi. Čaše zveckaju na sve strane. Čuje se muzika, nijedna od operskih arija. Prijatna je za slušanje. Dakle, nije turbo folk. Odjednom, ulazi On. Svojom pojavom i prodornim glasom odmah skreće pažnju na sebe. Jer, jedan je Oliver NJego.

Rođen je 1959. godine. Majka doktor, otac pilot. Do svoje jedanaeste godine živeo je u Nišu, zatim u Skoplju, Makedonija. Od 1986. je Beograđanin. Solo pevanje u klasi profesora Radmile Bakočević diplomirao je 1989. Nakon toga, „doškolovavao“ se kod Nikole Mitića. Član je beogradske Opere, u kojoj je debitovao kao Figaro u „Seviljskom berberinu“. Impulsivan, gord, dostojanstven. Iskren i prirodan. Čita Hesea. Voli magnoliju i „kameni cvet koji ima oblik trube kod starih gramofona“. Zaljubljenik u stare satove i avione, mada je bio neuspešan polaznik pilotske škole. Ponekad popije, ali nije sklon alkoholu.

Ne puši, ne voli disko muziku, karte, drogu. Nema poroke. Osim žena, ali kaže da žene nisu porok. Najveći kompliment mu je kad ljudi kojima veruje i ljudi od obrazovanja kažu da je lepo pevao.

Na pusto ostrvo bi poneo podvodnu pušku!!!

I ČIN

Prva slika. Sedi na fotelji i polako ispija špricer. Lice mu je ozbiljno, strogo. Prestrogo. Kao da se sam u sebi preslišava.

Šta radim? Šta sam radio? Ja sam svašta radio, i ovo, kako sam zalutao ovde prosto ne znam kako. Eto, nekako me Bog obdario da mogu da se bavim i ovim. Neko potroši ceo život, potroši dva života, i, razume se, da ima, potrošio bi i više na sebe. A znate i sami koliko ambicija ima neostvarenih, i roditeljskih i ličnih. A ja evo, čime god da sam hteo mogao sam da se bavim. Hvala Bogu što je tako. Da kucnem u drvo (i zaista udara u drvo, prim. autora). I stvarno sam srećan. Mogao sam da se bavim svime bar u granicama prosečnosti, da ne kažem ponekad i iznad proseka, i da od toga lepo živim. Da sam bio stolar, isto bih lepo živeo, imam tu spretnost. I čime god da sam hteo da se bavim – mogao sam. To što sam ovo izabrao je samo zato što se ovako dobro živi. Kaže Zoran Radmilović: „Čovek polazeći u umetnost nikad ne zna šta će da dobije, a šta će zanavek izgubiti“. Ipak se isplati živeti za umetnost. Zašto? Zato što nemam platu, ali nemam ni radno vreme. To što mogu da spavam i što imam slobodnog vremena na pretek ne mogu da plate nikakve pare. Meni je dovoljno i ovoliko.

Druga slika. Nestalo je one strogosti sa početka. Sada je vedar, opušten. Oči mu neprestano lutaju po prostoriji, kao da nekog traže, a u stvari, pomno prate šta se dešava. Svakog ko uđe isprati do mesta, oslušne porudžbinu. Pozdravlja sve redom. Zatim, peva deo arije.

Privilegovan sam dodatno jer mogu da pevam i narodnu muziku, pa me onda više zovu: „Hoćete da nam otpevate nešto narodno?“ Samo što ne radim po kafanama. Ali, s obzirom kakva vremena idu, moraću da počnem. Boli me uvo – da preživim. Znam jedno desetak pesama narodnih i onda se zezam s tim. Više teram sprdačinu nego što pevam, ali pevam. To potvrđuju i tri nagrade koje sam dobio na „Beogradskom proleću“. Ali, mislim da sam jedan od retkih pevača koji ume da operu peva na novokomponovani način. Evo, juče sam pevao ariju toreadora Eskamilja (iz „Karmen“, prim. autora) tako da su se upišali od smeha!

„Pozdrav moj i hvala na tom slavlju,
u vašu čast vojnici pijmo svi.
Znajte torero vama je sličan –
uvek spreman je on za boj, kao i vi.
Taj dan za narod znači praznik,
arena puna blista sva,
svi ljudi jure, svi prave gužvu,
jer mesta nema za sve, svako to zna.
Kakva graja, sav narod kliče,
pred borbu ljudi bodre nas,
da slavu gubi ili stiče
za torera sad dođe čas…“

Posle ovoga se Bize verovatno okreće u grobu.

Pa neka se okreće. Nije, njemu bi to bilo zanimljivo. Ja znam šta to radim i zašto to radim.

II ČIN

Prva slika. Vraćanje u prošlost. Kabinet na Muzičkoj akademiji. Stolica, klavir. Mladić pokušava da peva, a mentor, Radmila Bakočević, priprećuje prstom.

Dugo mi je trebalo da se oslobodim. Imao sam jedno toliko strahopoštovanje da sam uvek imao tremu i osećao neprijatnost na času. Zbog te ogromne količine respekta i njene apsolutne moći u bilo koje doba dana mogao sam da otpevam najtežu frazu. Osećao sam bojažljivost i strahopoštovanje i uvek sam pod izvesnom dozom opterećenja odlazio na časove. Išao sam i kod Nikole Mitića, bio sam kod svih.

Šta sam ja to? Operski pevač. Ma kakav operski pevač. Ali većina pevača se krije iza statusa koji ima, nego što zaista zaslužuje taj status. Prvo, to su ljudi reproduktivci, vezani za ogromno vreme vežbanja, sedenja… Naročito instrumentalisti… Po 7-8 sati vežbanja, vežbanja, vežbanja, tako da im posle toga nije ni do čega. Tako su reproduktivci u suštini vrlo neobrazovani. Nažalost, moram to da kažem. Nažalost. Ali, sa časnim izuzecima. Da sam i ja nekim slučajem počeo vrlo rano da se bavim muzikom verovatno bih i sam bio takav. Međutim, ja sam tek u 28-oj godini počeo ozbiljno da se posvećujem tome. Dotle sam imao sadržajni deo života, tako da je sav moj mentalni kapital šverc onog 28-ogodišnjeg.

Druga slika. Velika scena Narodnog pozorišta. Vreme – prošlo. Parter i sve tri galerije dupke puni. Svi spremni, sigurni u sebe, samo glavnom junaku zastaju knedle u grlu, a glas kao da se gubi…

Prva predstava koju sam pevao 1989. bila je više ispevana, nego otpevana, jer nisam znao ni gde sam, ni šta sam. To je krupan zalogaj i za iskusne pevače, a kamoli za početnike, zato što je to kompleksna uloga, zahtevna i glumački i pevački. Ona je u suštini vrlo „čupava“. Prvo zato što se ta Figarova arija nalazi na početku, a koliko god da je ona laka slušaocima, toliko je teška pevačima. Drugo, vrlo je zahtevno pisana – brza, visoka… Mnogi pevači su završili opersku karijeru iz baritonskog faha, a nisu to pevali. Mnogi.

Treća slika. Mesto – pređašnje. Rigoleto, Eskamiljo, Figaro, Papageno, Poza, Enriko – svi su tu, na sceni. Jedan drugom konkurencija.

Smatram da su mnogi otpevali mnogo uloga, ali su se našli u dve ili tri. Da li ja sad treba da otpevam 50 uloga da bih znao koje su prave tri? Kad bih mogao, pevao bih celog života samo dve — pevao bih Rigoleta i „Seviljca“ i ništa drugo. I bio bih vrhunski specijalista… za ušne bolesti.

III ČIN

Prva slika. Klub na IV spratu. Ljudi razgovaraju, smeju se, jednom rečju – uživaju. Iznenada, konobar menja radio-stanicu. Eksperiment ili… Uspelo je kod Olivera. Kao da je operskog pevača obuzeo filosof. To mu je verovatno alter ego.

Dobrim delom je ova muzika, koja je ušla u gro pravoslavnog sveta, ne gro, nego u 90 %, ako ne i više, oko 95 %, zaslužna za ovo mentalno stanje u kome se nalaze Srbi. To su duhovni problemi naši. Jer, evo razloga: kad odeš na koncert novokomponovane muzike vidiš ljude posle toga polupijane, razdražljive, agresivne. Zatim vidi ljude posle koncerta neke duhovne ili, recimo, simfonijske muzike na Kolarcu. To nema dodirnih tačaka. Oni su smireni, spremni da razmišljaju, već su u nekim mislima, muzika ih je podstakla na neka dodatna razmišljanja.

Evo drugog primera: nije tačno da ljudi ne vole umetnost i umetnička dela. Normalno da vole. Ali, svako voli umetničko delo koje ima svoju materijalizaciju. Znači, svako bi hteo da živi u nekoj lepoj kući, dvorcu iz prošlog i pretprošlog veka. Hteo bi da ima nameštaj, neku sliku, skulpturu – Mikelanđelovu ili Meštrovićevu. Hteo bi da je ima u kući i da je gleda sam. Ne znam koliko da je nepismen čovek hteo bi to. Zašto? Zato što to ima svoju materijalizaciju – može da se unovči, preproda. Jedino muzika… E, to se ne razume, jer ljudi nisu dorasli da shvate muziku, zato što ona treba da nadogradi duh, a ne da stvori nešto materijalno. Nije problem što ja ne umem da slušam i Cecu i Becu i Mecu – umem ja da slušam i čak umem da otpevam to što znaju i oni. Problem je što oni neće shvatiti, neće nikad moći da „čuju“ neko simfonijsko delo, a ja kao operski pevač umem da otpevam i: „Mali mrav, mali mrav, u nedrima nest’o“… Ja umem ono što oni ne mogu. Oni nikad ovo neće znati. Tragedija je u tome što to nije bar reverzibilno.

Druga slika. Ulaze novi ljudi. Poznanici, a i oni drugi. Svi sa zanimanjem upiru svoje poglede ka separeu, valjda da vrate za ono od malopre. Smešak je tu, uz primetno nakašljavanje. Blago naginjanje tela napred i pokret ruke ka čaši.

Ja sam neko ko uopšte nema odnos prema karijeri i sve što se u mom životu dešava, dešava se vrlo spontano. Ja ne mogu da kažem da ne vežbam i da nisam dobar broj sati proveo gurajući prst u usta da bih smirio jezik. Sve je to radi neke želje i ambicije koju sam postavio samom sebi. Ali ni iz kakvog razloga, jer sam i pre nego što sam odlučio da se bavim pevanjem bio vrlo srećan i zadovoljan svojim životom po svakom pitanju.

Dosta sam se selio i uvek sam svuda ostavljao deo sebe. Ja sam sebe nametao ljudima, a to je jedna vrlo srećna moć. Da sad odem da živim u Pariz, bilo gde, za dve-tri godine bio bih neko ko ima masu prijatelja oko sebe, a to nema veze sa pevanjem, verujte. To ima veze sa ekstravagancijom. To je ono od prve do pete godine. Rastao sam između dve ostvarene ličnosti koje su uvek imale dovoljno vremena za mene. Znate ono: dete uspešnih roditelja je vrlo često zapušteno dete. A u mom slučaju je bilo obrnuto!

Treća slika. Pola vino, pola voda. Praznu čašu na stolu zamenjuje puna…

Zole! Zorane, daj još jedan špricer, ‘leba ti! Postim, pa mi je ovo da malo utolim glad…

IV ČIN

Prva slika. Sveska i u njoj beleške. „Istina je sama po sebi snaga, nikakav ukras nije joj potreban. Čistija od suvog zlata, od nje nema ničeg vrednijeg“.

Ja sam umetnik ne samo umećem i znanjem pevačkim, nego i komunikacijom i brbljivošću i ludošću. Jer, znaš ko je lud i brbljiv? Samo onaj ko nema šta da skriva. Čim čovek počne da komunicira sa „predumišljajem“ znači da nešto filtrira u glavi – dal’ da ovo kaže, ili se boji da se ne oda u ovom ili onom smislu. Ja nemam šta da skrivam. Čak i kad izađem na koncert hoću da razbijem tu famu o operskim pevačima. Ljudi i danas misle da je operski pevač nešto nepristupačno. To su prethodnici ostavili malo uštogljenosti. Znali da pevaju. Mnogi nisu ni znali kako pevaju. Dao im Bog i oni sad prave mistiku od toga.

Druga slika. Makedonija, Španija, Francuska, Grčka, Kina, Koreja. Velike zemlje, još veći teatri. Izgleda da je najveće ipak – njegovo pevanje.

Ranije sam dosta nastupao kao solista hora. Ali, sve je to bilo nesvesno, tako da to pevanje, kao neko ko je došao sa ulice pa se švercovao zbog lepog glasa, delim od ovog sad, jer sad znam šta radim, a onda to nisam znao. Pobornik sam toga da se neke uloge pevaju kad čovek dođe u određeno psihičko stanje. Recimo, mnogi počnu sa Žermonom („Karmen“, prim. autora), a za mene nije stvar ispevati ulogu, nego je treba otpevati. Volim da vidim kako Nikola Mitić zagrli svoju ćerku u privatnom životu, pa tako zagrli i Violetu na sceni. Znači da čovek i likom… Nije stvar da li mogu da otpevam ulogu Žermona, zato što on ima jedan duet i jednu ariju, a posle toga takoreći nema ništa. Ali, Enriko u „Lučiji od Lamermura“… Jedva čekam to! Tu je ona mlada ždrepska krv kad još uvek možeš da škrgućeš zubima, da tresneš šakom o sto… Ja sam cirkulatoričan, i zato su me izbacili iz pilotske škole. Pretemperamentan sam, razumete. To nije dobro za pilotsku školu, al’ za ovaj posao jeste, majku mu…

Treća slika. Moderan, prav, sa osam traka. Autoput. Grčka. Na biciklu hrli u susret Svetoj gori koja nam čuva Hilandar…

To je jedan od načina očuvanja prirodnosti. To je razlog. Otišao sam biciklom do Hilandara da se spremim da uđem u Hilandar, da malo oslabim, da sebe naoružam kondicijom da mogu da šetam po Svetoj gori. Nije bitan Hilandar, bitna je Sveta gora. To je bilo prošle godine, biće i ove i iduće. I to će postati tradicija. Već ima kandidata koliko hoćeš, ali kako se približava datum nigde nikog… Kad je mog’o Sveti Sava da ide peške…

V ČIN

Prva slika. Sunce u zenitu. Kroz prozor se vidi pospani knez Mihailo, koji se ljuti što ga ptice bude iz večnog sna. Menjaju se prošlost i sadašnjost, sadašnjost i budućnost…

Vrlo rado bih sad pristao da imam 18 godina. Mnogi žele da su tad imali ovu pamet. Ja bih se rado vratio unazad sa onom pameću, jer mi ne bi bilo tako zanimljivo kad bih imao ovu sad. Postoje mladi starci i stari mladići, a ja bih želeo da budem stari mladić. Zato mladost treba produžavati. Uzaludno je produžavati starost. To je zbog toga što neko stari kao mermer, a neko kao cipela.

Druga slika. Gleda na sat. Zvoni mobilni telefon. Razgovara. Pretura po džepovima, pronalazi ključeve. Ne ulazi u prepun lift, već kreće stepenicama. Stiže sekundu pre lifta. Izlazi napolje. Svuda proleće. Nema oblaka, Sunce je neprikosnoveno. Ptice pevaju. Miriše cveće. Nisu magnolije, već bele rade. Preko puta – park, tamo deca. Smeju se.

Mislim da će moj životni maksimum biti moj pedagoški rad. Deca će trčati kod mene na časove. Imam smisao za plastičnost, a to je vrlo bitna stvar.

UMESTO EPILOGA

To je Oliver NJego. Onakav kakav je kada se isključe reflektori u Narodnom pozorištu, a on izađe iz kože nekog od svojih likova. Običan. Zanimljiv. Pristupačan. Normalan. Možda to nisu njegove osobine, već samo karakteristike ljudi koji su živeli u nekim divnim davnim vremenima. A možda je on samo još jedna imaginacija…

Ovaj intervju sa Oliverom NJegom urađen je februara 2001. godine, kao zvanično moj prvi intervju kao žanr na studijama novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Hvala Oliveru na njegovom vremenu i ukazanom poverenju.